Више од игре

ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”: ЉУБИЦА МРКАЉ, СРПСКИ СЛИКАР У ПАРИЗУ, И ОБРНУТО
Са тајнама свих времена
Пошла је са дна Панонског мора. Открила и освојила Београд. Прошла сва она мала лична посвећења, видљива и невидљива, која нас чине таквима какви јесмо. На почетку загушљивих 1970-их одлучила да оде. С тубом од неколико изабраних слика, једним коферчетом, пар хаљетака, три земичке и прегршт јабука, укрцала се у воз за Париз. Научила да воли ситнице и да је сликање облик молитве. Разумела своју носталгију за непознатим пределима. Упознала највеће уметнике своје епохе и они су упознали њу. Данас је један од највећих живих српских сликара и један од најупечатљивијих уметника српског париског круга

Пише: Бранислав Матић
Фотографије: Драган Боснић, Владимир Марковић
и лична архива Љубице Мркаљ

Уграбили смо је између Париза, Београда и грчких острва, на којима се дуго задржава свакога лета. Између вечних одлазака и долазака, осама и пројављивања. Између нових изложби и нових књига. За разлику од многих других, њу нисмо морали убеђивати да се препусти причи, да одагна ма какву пригодност, да са смешком сачека свој глас и „милост уобличења”.
Љубица Мркаљ (Оџаци, 1946) то зна.
Љубица Мркаљ у Националној ревији.

На дну Панонског мора. Рођење на дну Панонског мора представља парадигму скоро сваког мог буђења, израњања из магле, обнављања и неретко ванразумског револта. Још увек. У детињству чаробни свет беше испреплетан подједнако с прозрачном и суморном стварношћу и баш зато не могу, нити желим, да се заборавом отарасим тамног тла, тог житког, слојевитог „кала” који прождрљиво нагриза сваки успавани плод и дух, али зато храни метаморфозу сваке идеје и семенке.
Памтим како ту бескрајни хоризонт вечито претиче равницу млечнозелену, златно сазрелу, риђе плодоносну већ у превирању, те црно снежнобелу... Ту сам уместо морске болести добила меланхолију која ме упорно прати при свим бекствима и свим путовањима.
Само, мој непредвиђени долазак на свет запањио је и брата и сестру једне недеље, у повратку са гимназијске игранке, и првих година било је потребно много маште и елана да улогу уљеза обрнем у своју корист. Сигурно се захваљујући томе појавила невероватна лакоћа са којом сам се могла скоро неприметно, из прикрајка, укључити у свет делања одраслих, а нарочито стваралаштва, да ми се чинила равна слободи коју сам себи допуштала прескачући разне забране попут баштенских тараба.
На ободу паланке, окренута природи и њеним елементима, наша кућа беше жива позорница за моје срећно детињство и отворена ложа с погледом у тајанствене игре живота и смрти.
Ипак, вишеслојна сазнања и учења нису остала најбитнија за тај увид у споља и унутра; чинило ми се да је један невидљиви кофер с којим сам стигла на свет постајао све наметљивији својом тежином. Његов тајанствени садржај откривала сам, све више, одрастајући с негодовањем према свету одраслих. Истовремено, реконструисала сам прошлост моје породице, деградираног социјалног статуса у коме се затекла после рата, пре мог доласка на свет.
Пубертетско поткожно врење у преобличавању „ружног пачета”, каквом сам себе видела, упркос једне захтевне и својеглаве личности са већ добро сраслим калемима, затечено је потресним догађајем – смрћу мајке.
Жалила сам дуго, замало погубно, и у расколу са Богом и светом постављала себи хамлетовска питања. Она је једина наслућивала лавиринт моје душе, једина је препознавала надолазеће ерупције осећања у врлети моје природе, мени неразумљиве.
Била ми је прва учитељица о лепоти света; оног бескрајног, недохватног, и овог униженог, неприметног.

Студије уметности. Волела сам ширину класичног образовања и све ми је ишло од руке, те није чудо што је пред матуру почело да ме мори двоумљење шта да одаберем за студије. Мислила сам како би ме највише задовољио неки футуристички спој различитих области, да је постојао... Учинило ми се да би архитектура помирила бар прагматичну рационалност са естетском креативношћу. И провела сам прву годину схватајући из ноћи у ноћ, са шестаром и лењиром над цртаћом таблом, да ћу, ако тако наставим, можда и направити једнога дана неки удобан и заводљив кокошињац, али сигурно ћу зато промашити свој живот, овај једини!
Кришом сам се сама спремала за пријемне испите на две Академије, ликовној и позоришној, а за случај неуспеха уписала сам се на светску књижевност. Како сам била примљена у ужи избор на обе, трчкарала сам једно време Кнез Михаиловом из једне у другу, узбуђена, с новим двоумљењем... Кратко потом одлука је пала: и судбинска и моја!

Иницијација. Једно је било сигурно: знала сам да нисам генијална. Како? Па, од малена сам се дружила не само са старијима од себе већ и с онима из прошлости, док ми је једна амбициозна учитељица упорно подносила под нос извесне мрљотине и шврљотине добацујући: „Ослободи се мало. Ово је модерно сликање!” За мене није пријањало ни на Академији оно извикано у првим ослобађањима од соц-реализма у нашој ликовној средини, а везано за дозвољени пост-пикасовски период. Дошавши да учим велика мајсторства, била бих разочарана да нису пристизали гласови о изложбама и каталози сликара растурене „Медиале” и да се нисам затекла у једној даровитој генерацији својеглавих, где су професори понекад одустајали од епигонског калемљења сопствених промисли.
Године су пролазиле острашћено од јутра до мрака у класама, где је свако од нас експериментисао гледајући на штафелаје оних унаоколо, откривајући скоро насумице старе и заборављене тајне заната, да би потом, с више или мање спретности, удахнуо живот својим замислима... Мириси ланеног уља, терпентина, гумиарабике и разних смола мешали су се с првим дуванским димом у нашим ноздрвама и с чађавим испарењима фурунчета, поред којег су се знојила помодрела и расточена тела модела, тих израбљених душа. Биће да одатле потиче онај варирајући тон фантастике код свих нас што прођосмо кроз београдску Академију, тон тако приметан „онамо”, кад одемо у свет.
По доласку, првог дана, руковала сам се са Белведерским Аполоном покрај степеништа на улазу у Академију и никад не бих омашила да то учиним, чак ни у оно бурно време студентских демонстрација. Нисам сујеверна, али поштујем ритуале – они нас повезују чулно с оностраним, јер ниште време, некад и просторне границе...
У време студија, Београд мог детињства се невероватно проширио. Добио је распон од Студентског града, где сам ноћивала, до Топчидерског брда, где су били атељеи Академије, па и још даље, све до Цареве ћуприје, када бих час марксизма заменила часом јахања. Успут, боравила сам у центру, на више места: у студентској мензи „Три костура”, у Театру „Лево” (где сам играла у представама Арабала, Пинтера, Шизгала), или у публици Концертне дворане „Коларца”.
Моја иницијација се настављала на многим разуђеним стазама: на филмским и позоришним фестивалима, на путовањима, на рестаурацији старих манастира по забитима, у дивљој и предивној природи, али и за неким скрајнутим кафанским столом препознатљивог култног места надируће елите... Чак и у сукобљавању са устаљеним нормама стварања политизоване уметности.

Мој Београд. Чудно, од детињства ме прате двојака искуства у доживљавању света и себе саме. Тако, иако сам одрастала у паланачкој средини, Београд сам почела да откривам још у предшколско време. Долазила сам у њега бар два пута годишње, за време распуста. Тетка ми је била удата за домара једне основне школе изнад Славије. Каква привилегија! Цуњати без надзора одраслих по учионицама, цртати или писати кредом на огромној табли, па, без жаљења, обрисати; завиривати по кабинетима беспоштедно у тегле с фетусима животињки у формалину; претурати збирку минерала, сањарећи о пределима сазданим од њихових разнобојних кристала; листати дневнике у покушају да се према имену замисле и виде лица ученика, која би се можда могла срести и постати драга...
Тако, с годинама, ширила сам познанства и освајала град. Волела сам зиму и стрме уличице под снегом, где би се санке саме, без вуче, сјуриле низбрдицом; тандркање и звон трамваја; моћну тврђаву над Ушћем и њен тајанствени римски бунар; гомилу света у мимоходу на Теразијама; ритуалне одласке у посластичарницу „Међед” на баклаву; златно светло заласка сунца по сивим фасадама, када би оживеле гипсане фигуре с прочеља, ту и тамо; опустеле улице о летњој жеги и моје осамљено жудно гутање романа из школске библиотеке у тесној и мемљивој ложи домара, али уз фантастичну свирку невидљиве харфе водоводних цеви.
Дивила сам се мом брату од ујака који је живео у Београду и о коме су новине у неколико наврата објавиле да је чудо од детета. Иако су се његове глинене фигурице сасушене мрвиле, поредили су их са Росандићевим мермером. Гледала сам како црта сјајно, напамет, преда мном. Зашкиљио би очима пред собом, као да је модел ту негде, и у неколико потеза пером извукао би целу фигуру равно ни-из-чега. Из сећања, сигурно. Али, имао је скоро четрнаест година, док је мени било једва једанаест.
„Мораш да гледаш свет око себе и да памтиш цртајући, али да их све видиш без одеће”, саветовао ме је он, док сам ја могла само скромно климнути главом, помишљајући на тежину таквог задатка у провинцији. Сетила сам се свих оних књига из уметности које смо пар година раније откриле у библиотеци код једне другарице, чији је деда био лекар. Незадовољне осакаћеним античким статуама у тим књигама, прешле смо на проучавање детаља из медицинских атласа, а ту је скоро све било представљено као у месари! Морала сам да сачекам лето и базен, док су ми се скоро све школске свеске пуниле маргиналијама.
Ипак, коју годину потом, с неког конкурса за цртеж донела сам кући трофеј: сребрну медаљу.

Одлазак. Таква одлука проистекла је из све очигледније ситуације да ћу по завршетку студија моћи да се развијам само у оквирима скученог и калкулантског духа с почетка седамдесетих. Постојали су бунт и трагање за новим могућностима, а моја жудња, неукротивог погледа, ван додељене ми судбине, претворила се у радозналост за „велики бели свет”.
И „коцка је бачена”! Избор је пао на Париз, јер је он био на најдужој дистанци за коју сам могла платити карту у једном правцу. Иако сам упознала Италију, Шпанију, Грчку и добро се осећала на Медитерану, мит „града светлости” магнетно је деловао, мада нисам знала ни речи француског језика нити сам тамо икога лично познавала.
Са осредњом тубом од неколико изабраних слика, једним коферчетом с пар хаљетака, три земичке и прегршт јабука, укрцала сам се у воз. Удахнула сам дубоко београдски смог, одмахнула пријатељици, већ познатој глумици, која је искрено брижна остала на перону, и с поуздањем кренула у сусрет непознатом.

Љубица у Паризу. На париски перон сам ступила неоптерећено. Туба са сликама као да ме је подизала, јер је њен садржај био зачетак мог будућег дела, документ драгоценији од пасоша. Документ који неће оповргнути моје самопоуздање пред очекиваним усхићеним сусретима у Лувру с ремек-делима светске уметности. Осећала сам: тај је терет био узрок раста моје грознице превазилажења – и постао је потпуно ослобођење! Узлетање!
Град је врвео у анахроничној смеши разнородних појава фолклора некадашњих колонија, попут вашара времена коме је присуствовао, приде, и онај други свет што сам себе већ поодавно сматра светом модерног доба. Вавилон, не само језикâ. Дочекали су ме мирис метроа, чудно свеж јулски дан, апотекарски беспрекорно сортирано воће и поврће у гајбицама, успут и некакав мрављи нехај гомиле за опажање личних судбина...
Соба на врху малог хотела у Латинском кварту по чијем лименом крову голубови ујутру добују свој љубавни плес, будећи ме. Чувена кифла и кафа, па јуриш у бескрајне лавиринте музеја, до затварања, потом сендвич с туњевином и нека кафанска тераса, слушање неразумљивих дијалога, посматрање. Ипак је лето, дани су бескрајни, град је превише северно за моје навике и укус, али улице, тргови, булевари имају медитеранску светлост. Можда због римско-галског утицаја, можда због краља Сунца, можда само због Сене и њених песника, кафанске столице се гуркају, а разговори се мешају, размењују се осмеси. Понеко говори и туђи језик.
Тих првих дана савршен спокој покрива моје трошење времена само на посматрање, уочавање и одмеравање и града и саме себе. Видим себе потпуно безбрижну. Танушни садржај мог новчаника се топи, а не стрепим. Не желим да ишта поремети вибрације мојих корака и мисли, јер одзвањају акорди вечности у садашњици. Читав град је постао чаробни инструмент и мами ме. Чујем, у ствари примећујем, да је персонификација будућег љубавника. Париз постаје Парис и осваја ме, мада нисам тројанска лепотица. Узвраћам му немуштим језиком и уздржано се осмехујем унутарњим осмехом, стиснутих усана, као да ме је учила Аполонова сестра.
Још пре краја те седмице разрешила су се многа питања која нисам стигла ни да поставим. Упознала сам значајне и познате личности, које ће постати сведоци, пријатељи или саучесници оног тешког а неодољивог ризика у уметничком и људском надрастању што ме је чекало.

Заплети париског романа. Нисам се плашила рада. Научила сам доста тога не само у мом занату, на академији (графику, цртеж, илустрацију), већ и рестаурацију старих слика, скице за позоришни костим и сценографију... Не бих се либила ни обичних физичких послова, прања судова по ресторанима или стражњица туђих беба. Ипак, као превентивни посао, док се сликом не привуче поглед купца на некој изложби, деловао је опасно примамљиво озлоглашени стари Монмартр. „Губилиште талената”. Уврежено је веровање да ту сем кича ништа не може опстати.
Једна од десет заповести које сам добила од добронамерних дорћолских мангупа била је: „Никад на Монмартр!” Упркос томе, ризиковала сам своју сликарску судбину контролисаном дозом отрова – малим стилским вежбама. То искуство с портретима, с људским ликом и појавом, проистекло из љубави према сцени и филмској иконографији, преточиће се касније у уметничку фотографију.
Заплет мог париског романа отпочиње, како то бива, првих дана, али град не губи примат у низу ликова који ће се појавити, нити своју улогу у мом уобличењу.
Поготово у питањима естетике, стварања и живљења.
Да је форма неразлучива од садржаја уверавала сам се у париским духовним и материјалним ризницама, утврђујући то као свој кредо, без обзира на невероватну ширину интелектуалног хоризонта који је тамо постојао. Лични избор, попут неодступања од идеје матрице која је пристигла са мном, већ прирасла уз моју душу, потврђивао је стваралачку самосвест, али и могући критеријум вредновања, који се могао проверити. Јер, сем васпитања, искуства и укуса, постојали су и светско културно наслеђе и традиција асимилације „земље где с неба падају печене шеве”!
Без ироније, сем љубави, ретко сам икоме (ичему) повлађивала урезујући свој профил у вртлог светла и таме Париза. Научила сам да волим ситнице: кишно сивило града, упорне мане пријатеља, бесмислене лагарије љубавника, своју носталгију за непознатим пределима, неочекивану наклоност животиња и биљака при првом сусрету.
Сећам се својих усхићења, пренаглашеног романтизма, провокативне театралности, које сам неговала као скупоцену гардеробу за „комедију забуне” – како бих прикрила, без преваре, своју рањивост и прокрчила пут кроз гомилу медиокритета. Та доза барокног изражавања се сигурно прелила из моје уметности у само постојање.

Најважнија путовања. Два, у размаку од неколико месеци, почетком студија.
Прво је у оквиру фестивала студентских позоришта с Театром „Лево”, када одлазим у Парму. Одатле се са групом Фирентинаца искрадам на три дана у њихов град. Њихова сам гошћа у поткровљу једне палате у центру града, мећу куполама из времена Медичија. При самом погледу на кровове Фиренце обузима ме екстатично стање. Ту ћу се први пут суочити уживо са делима ренесансних великана, доживевши претходно делиричну мешавину стварности и прошлости, попут Стендала или Готјеа.
Друго путовање се збива када у једној обичној туристичкој групи крећем у Грчку, трагајући за сенима митских јунака, и у Делфима упадам, неочекивано, у чист клише пророчанства.
Тим путовањима-ходочашћима се буквално осветљава простор моје херменеутике, коју сам наслућивала већ неким у ониричним збивањима.

Слика која ме прати. Животна слика. На једном од оних дугих и мучних путовања возом у врело лето до родбине моје мајке, још јужније од Косова, пошто би прошли самотно поље без божура, у неком градићу, већ уморни, чекали бисмо на аутобус. Мајка и ја смо стајале недалеко од крчме, у сенци великог дрвета, док је отац отишао нешто да купи. Пролазило је време. Ужегли мириси и прашина коју би подизало неко возило у пролазу мешали су се, а ишчекивање и забринутост нарастали. Аутобус вероватно касни, али оца нема па нема... Изненада, зачуо се аутобус који је пристизао. Међутим, спазих мајчино лице озарено. Окренувши се, угледах и оца како нам трчи у сусрет, преко прашњавог трга, у јари. Али, како се приближавао, све сам га мање препознавала, јер је осмех који га је толико обасјао и изменио био упућен мајци, само њој. И одједном, угледах их увећане и величанствене, као на филмском платну, у свој лепоти њихове љубави.
Прате ме и слике које нисам хтела насликати.

Место на које ћу се увек враћати. Острво светог Луја, с погледом на Сену и Богородичину цркву усред Париза. Калемегдан, с погледом на Ушће у време заласка сунца.

Књиге и идеје које су мењале мој живот, мој свет. Драмска дела Виљема Шекспира. Браћа Карамазови Фјодора Достојевског. Лотреамонова Малдоророва певања. Лавиринт у човеку Карла Густава Јунга. Историја религија Мирчеа Елијадеа. Ослобођени Јерусалим Торквата Таса. Јутро чаробњака Луја Паувелса и Жака Бержиеа. (...)

Људи који су оставили најдубљи траг у мени. Превасходно су то моји рођени: мајка и отац, брат и сестра. А потом поједини моји учитељи-посвећеници који су утицали да трагам за духовном породицом.

Моје љубави. Никада, ни у најранијем детињству, нисам волела бајке пореклом из грађанске Европе! Сигурно је да ми се зато касније догађало, кад бих пронашла неког дивног принца и пољубила га, тај би се неповратно преобразио у одвратног жапца... Шалим се! Моје су љубави незаборавне и веома драматичне. И нека остану скривене, иако су ту и тамо, као тешко решиви ребуси, на неким мојим сликама. Мој Анимус ствара са мном, раме уз раме, али се нисмо никада сложили око његовог двојника.
 
О музици. Музика, поготово она којом сам се опијала, увек поништава време, те ми се чини да се њом допире до вечности. То што многима служи као кључарка прошлости потврђује да ни она, попут осталих уметности, не може постојати без чулности и памћења. Пошто безусловно ствара илузију трајања у временском току, музика нам својим звучним импулсима открива инструментације нашег сопственог тела и духа.
Памтим, у својој четвртој години, распукли глас Луја Армстронга: „Мона Лиса, Мона Лиса...” Летње је предвечерје и наше двориште пуно младића и девојака око брата и сестре, играју. Затим, у седмој, чујем сопствено невешто а упорно вежбање на клавиру Моцартовог „Турског марша”. У музичкој школи сам, уплиће се звук нечије виолине из учионице поред, тишина и снег падају напољу по башти и улици. Онда, још увек с оним огромним лептирима од машни изнад ушију, седим са сестром у опери разнежено пратећи у себи Каварадосијеву тужбалицу о слатким пољупцима. Задивљена сам илузијом нестанка крова над позорницом, када се отвара ноћно небо осуто звездама.
И тако редом.

Земља мојих предака. То је архетипско поднебље кристалисано у мом бићу преко келеидоскопа искустава свих оних чија сам генетска наследница. Његово је тле опшивено и прожето нитима сензуалности моје стварности, а препознатљиво је по говору симбола наше сродне духовности. Те распарчане идиличне слике предела селе се и размештају попут свих оних војни и сеоба које су вековима гониле и расељавале моје претке. Визионари узвишеног духа, а с националном свешћу, оваплотили су их у својим делима, па тако спасли да се не загубе.
Не тражите од мене да сликам тај предео, јер није један једини... Састоји се од питомих рундавих брежуљака и од камених гудура које клизе ка мору, али и од бескрајне плодне црнице и ниске модрих планина располућене реским светлом реке... Зато у тој земљи и храст и маслина и врба остају дрво култа, а мени је знана и на јави и у сну.

Језик као отаџбина, као моћ, као култура. У почетку мог боравка у Паризу матерњи језик је одједном постао језик на ком ћутим. Ћутање, оно садржајно, значајније је од испразног говора пошто је услов за размишљање и за онај унутарњи разговор, а како сам учила француски језик на слух настало је паралелно слушање оба. Непостојање саговорника за српски језик наметнуло ми је један вид аскетске тишине неколико година и покренуо се талас избистравања његових дубина, које сам мислила да познајем. Увидех да је на дну драгоцени талог његове блиставе живости и бритког значења.
Тако, када сам се упустила у француски говор, моје инфантилно замуцкивање и дадаистичко блебетање забављало је свет, али ме је и натерало да испод занемелости и тишине осетим како у мени тутњи од надошлих мислених слика. Мукло као земљотрес, гласови и речи из мог детињства и прве младости творили су готово телуријску снагу у телу, која ће постати резонанца и мог менталног простора и мог срца. Није чудно што ће продрети и у снове, враћајући се као сликовити ехо и уобличена визија.

Моја Србија. Опасана укрштеним појасевима лепоте природе Истока и Запада, Сeвера и Југа, Србија уистину чини пупак Европе. Та замамност, огледало њене богате и благородне утробе, отелотворила је (и кроз учесталост историјских пошасти и непогода) великане не само њеног тла, националне баштине, већ и европске и светске. С меланхолијом се осврћем на њену прошлост, на њене расуте бисере, и уз зебњу се питам ко ће је чувати, ко јој обнављати сјај, кад је данас толико њене часне деце расуто по свету.

Уметник у цивилизацији спектакла и новца. Никаква новина: десакрализација уметности. Одувек је постојао род послушних вулгарних забављача, регрутован међу недаровитима, међу мезимцима трговаца робљем, који су служили општем унижењу и изоквирењу улоге уметности. Само, у прошлости су се пипиревке збивале на уприличеним местима, постајући зараза тек у декадентном тренутку друштва. Данас је то, пак, бујица што проваљује из монструозне машине за муљање духа и испирање мозга, од које човек не може да се сачува ни на свом пустом острву, да ли сит, да ли гладан медија!

Високи укус у епохи масовне (пот)културе. За наивну и радозналу особу, са културним наслеђем, данашњица је наизглед бременита разним апсурдним ситуацијама. Међутим, ако нисте у сфери уметности или не припадате некој институцији културе, не можете ни наслутити шта се збива, како се рађа неки уметник, јер данас то није занимљиво ни модерно. Данас се уметници производе, клонирају се, друкују по узору на временски најближе авангарде, јер постоје њихови замешатељи, створитељи и власници, а затим се одржавају на тржишту, попут произвољно надуване валуте...
Ако је неко данас рођени уметник и приде школован, онда су му неопходни или анђели или демони.
Да би се уметник и његова уметност спасли, потребно је, сем талента, много моралне снаге за опстајање у самоћи и међу ретким поштоваоцима. И зато мислим на онај кредо који је као свој последњи запис оставио Леонид Шејка: „... Када би се вратио животу (животној снази), сликао бих онако како сликање пружа највише радости, по узору на старе мајсторе, по цену тога да не будем оригиналан... Сликање је облик молитве.”

Традиција и/или модерна. Ако је вредно пажње по естетским мерилима, оно модерно у уметности данас већ сутра постаје традиција. Зато уметник који поштено прекопава свој врт, без јагме да ископа ћуп новотарства, не мора да брине. Уколико је личност, уметник не може бити ни плагијатор ни епигон – његово дело ће постати огледало његовог бића.

Изнад националног није интернационално него универзално. Моћ и опстанак сваке нације нису првенствено у њеној физичкој величини, него у броју категорија људских вредности које она у сваком свом појединцу поседује. То се препознаје и одражава у кључном колу више универзалности, нипошто у упросечивању.

Ми рођени у прошлом веку. Мислим да ће многи из нових генерација у нашој смелости, ослобађању, тајни, откровењу – потражити нашу жудњу за остварењем човечности, попут завештања које ће им послужити као подстрек за непоновљиво живљење сопствених живота. Као што смо ми тражили у претходним генерацијама.

Ерос и његова моћ. Моја истраживања ероса. У неколико верзија о стварању света, Грци се обрачунавају са Хаосом тако што у његово средиште подмећу јаје са Еросом. Благо нама! И зависи од поимања метафоричког говора, од те поетске слике о „великом праску”, који наук и коју корист од тога ми данас можемо још имати, сем да се множимо као амебе. Сем упражњавања тог механизма, можда је могуће, пре одласка у загрљај Еросовом рођаку Танатосу, обавити и још понешто.
Баш у томе моју радозналост покренуо је такав ерос без кога не бисмо ни дисали, камоли постојали, ми надобудни уметници који своју виталну силу претачемо у „нематеријалне” видове уметничког делања, стварајући „своје светове”!
За мене је изазов суочавати се с њим и као уметник и као жена. После толико хиљада година урушених и „превазиђених” цивилизација, декаденције и лажи о кодексу понашања у животу и уметности, сме ли се, и може ли се, данас бити истовремено достојанствен(а) и страствен(а)? Може ли се наго тело наћи тематски у фокусу естетског доживљаја и као надахнуће, па опстати попут идеограма и симбола ероса у уметности, без табуа, али и без порнографског и некрофилног намигивања тржишту које оргија у културној стварности?
Може, уколико је естетски занос еросом раван еротском. Уколико се љуби отворених очију. Уколико сензуалност преведена у знаке достиже катарзу.
Што се тиче мушког и женског ероса, они су, сем полне условљености, манифестација личности према култури времена и њеним правилима. Код оних уметника који превазилазе просеке опсценог и вулгарног често се у стваралачкој сублимацији назире један ерос трећег пола – радије бих рекла средњег рода него андрогин.

Ја, у пределима ониричног. Оно што је од мојих ониричних авантура могло бити преведено ликовном поетиком, и што је погодовало одређеној логици развоја иконографије и пиктуралног експеримента, нашло је место у мом сликарству.
Иначе, исповести те врсте, и кад нису немогуће, потпуно су бесмислене.

Лица Апокалипсе. Нема цивилизације која нам није завештала своје сећање на Апокалипсу. Ми, у нашој (пролазној) садашњици, осврћемо се на та давна збивања само као на мит или уносни спектакл, вулгарну забаву. Тако се губи опажање да се Апокалипса одавно провлачи уживо, понегде, непотпуно, али вечним механизмом зла у виду ситније или крупније људске рукотворине. Бојим се да обесве(ш)ћено човечанство не види шта ће остати и од оне римске изреке о хлебу и циркусу: само стравична игра! А и то закратко, јер на путу је уништење ове баснословно лепе планете.
Зато лице Апокалипсе не може бити огледало земаљског образа – невидљиво је слепило ништавила.
Зато моје слике за апокалиптичну визију позајмљују ониричку алегорију егзорцизма зла.

Земља Хипноса и њени гласници. Кроз Хипносове двери увек радо и често пролазим учећи се да останем будна, јер у тим пространствима запретених сећања почивају тајне свих времена.
У понеком лутању кроз лавиринт илузија, куда нас често заведе наша сопствена машта, налети се и на гласника с правом вешћу.

Сва та лица пролепшана (или уморна) од бола. Као портретиста, а неприметно, попут обичног занемареног погледа у мимоходу са светом, у мору лица, често бивам погођена муњевитим блеском Логоса: на њима, као на отвореној страни књиге, све се очитава!
Чини ми се да процес Страшног суда већ поодавно траје – маске демона никад нису биле испегланије тријумфом... Али, не бих даље, нисам пророчица... Мој задатак је у посвећењу уметности, а то је видање лепотом.

Може ли се научити мрак да сија. Колико памтим, ни у тамном вилајету! Не може мрак сијати, по себи самом.

Највише ме нервира... Заразна надмоћ људске глупости.

Највише ме дирне... Величанственост лепоте природе.

Увек ме обрадује... Љубав.

Заувек ћу жалити за... Привилеговани не жале.